Učenici pišu

Učenici pišu: OSEĆAM POTREBU DA KAŽEM, A - ĆUTIM

Postoje trenuci u mom životu kada osećam da bih mogla da ispričam sve - svaku sitnicu, svaku radost, svaku bol koju osetim. Mogla bih da pričam o upoznavanjima koja su se desila iznenada, na mestima gde to nisam očekivala. O slučajnostima zbog kojih verujem da se ništa nije desilo bez razloga. Mogla bih da priznam i koliko me zaboli kada ne mogu da ostvarim kontakt sa nekim ko mi je značio, i znači mi još uvek. Mogla bih da otkrijem i to da ponekad tražim znakove u sitnicama - u obliku ogrebotine na koži, u simbolima koji se pojavljuju bez razloga, kao da mi neko šalje signale… Mogla bih da pričam i o svojim slabostima, o trenucima kada se pitam zašto sam ovakva kakva jesam i tražim odgovore koje možda nikada neću pronaći. Mogla bih da pričam o svojim snovima, o onome što želim i čega se plašim. O trenucima kada pomislim da je nešto suđeno, ali takođe pomislim i da - nije. Da priznam da želim da započnem razgovor, a onda zastanem i čekam da taj neko krene prvi. Sve bih mogla da kažem! Ali - ćutim. Ćutim jer se bojim da niko neće razumeti te reči. Ćutim jer je tišina nekad bolja od odgovora koji mogu da dobijem. Ćutim jer tišina može da bude glasnija od reči koje mogu da izgovorim. I možda baš to ćutanje govori sve o meni. O svemu kroz šta sam prolazila, šta sam sanjala, o tome koliko sam volela, želela i izgubila. Jer u toj tišini živim ja, sa svojim mislima, znakovima i trenucima koji me oblikuju.

                                                                Milena Gabrić III-15