Učenici pišu

Učenici pišu: KAKO VIDIM SVOJE VRŠNJAKE

Na prvi pogled deluje da su svi moji vršnjaci isti: slična odeća, iste aplikacije, slične situacije, ali nismo svi takvi kakvima se pokazujemo. Mislim da moji vršnjaci žele da budu stariji pa se i ponašaju kao stariji. Misle da su dovoljno zreli, a - nisu. Mislim da previše žure da budu stariji, a nisu ni svesni toga da su u najboljim godinama! Vidim ih kao osobe koje žele da budu shvaćene. Neki se povlače u sebe, a neki glasno iskazuju svoje stavove često da bi prekrili svoju nesigurnost… Ono što povezuje sve nas jeste duboka želja da budemo prihvaćeni - u školi, u društvu, na mrežama. Nekima je važan uspeh, nekima popularnost. Mnogi moji vršnjaci imaju dobro srce. Znaju da budu saosećajni, da pomognu kada je najteže. Ali ima i onih koji vređaju druge da bi uzdigli sebe. Verujem u svoje vršnjake jer pored svega pokušavaju biti svoji u vremenu gde je sve samo - kopija. Najveća mana nam je telefon, svi sedimo u istoj prostoriji, a svi buljimo u ekrane. I svi se žalimo da smo usamljeni. Delimo prostor, ali ne i prisutnost. Ne mislim da smo izgubljena generacija. Mislim da smo generacija u potrazi. Tražimo smisao u svetu koji se stalno menja. Tržimo svoj glas, iako nas niko ne sluša. Pokušavamo da budemo svoji, iako nas stalno porede sa drugima.

                                                Marinela Koljđeraj I-13