Učenici pišu

Učenici pišu - Zapis jednog maturanta: ZNAM KOJOM SAM ŽIVOTNOM STAZOM KORAČAO, ALI KAKVA LI ME TEK OČEKUJE…

Svaki čovek tokom života ispisuje sopstvenu priču. Te stranice nisu uvek ispunjene vedrim tonovima, već često nose boje prožete tugom, borbom, ali i radošću, sazrevanjem i nadom. Koračajući putem koji nazivamo detinjstvom, dolazimo do trenutka kada se osvrćemo i gledamo unazad, procenjujući gde smo sve bili, ali i sa uzbuđenjem gledamo napred, pitajući se kuda nas sve taj put može odvesti…

 Ta staza, puna raskrsnica, zagonetki i neočekivanih skretanja, čeka da je otkrijemo. Upravo ova tema otvara prostor za razmišljanje o prošlosti, sadašnjosti i - budućnosti. Ona je poput putovanja kroz najvažnije momente dosadašnjeg života, ali i kao prozor u ono što tek dolazi – nepoznato, neizvesno, ali uzbudljivo. Moja životna staza započela je, kao i kod većine, bezbrižnim detinjstvom. Prvi koraci koje sam napravila nisu bili samo fizički, već i simbolični – početak otkrivanja svega: ljudi, emocija i same sebe. Igrališta su bila moj univerzum, a problemi jednostavni – kako pronaći najbolji skriveni kutak za igru, kako sakriti ogrebotine i modrice od mame da me ne grdi, ili kako pojesti sladoled pre nego što se otopi! Detinjstvo je vreme kada nas vode roditeljske ruke, kada verujemo da je svet jednostavno mesto i da se dobro uvek dobrim vraća. To je period kada učimo šta znači biti prijatelj, kako se gradi poverenje i koliko je zagrljaj snažna uteha. Kako sam rasla, tako su i staze postajale složenije. Došla sam u fazu života kada više nisam bila dete, ali još uvek ni odrasla osoba. Pitanja su postajala sve dublja: Ko sam ja? Šta želim? Kuda idem? Odjednom, svet više nije bio jednostavan i topao, već često zbunjujući i surov. Sada se nalazim na važnom raskršću. Završetak srednje škole označava kraj jednog poglavlja, ali i početak novog. To je trenutak kada prvi put imam osećaj da sudbina delimično prelazi u moje ruke. Više se ne pitam kada je sledeći kontrolni zadatak, već kako da izgradim karijeru, kako da pronađem svoje mesto u svetu. Osećaj odgovornosti je veći nego ikada. Pred sobom imam more mogućnosti, ali i svest da svaka odluka nosi posledice. Uprkos toj težini, osećam i uzbuđenje. Kao da stojim pred zatvorenim vratima koja vode u avanturu, čiji tok zavisi upravo od mene. Kakva li me staza tek očekuje? To niko ne može sa sigurnošću reći. Možda će biti izazova koje ne mogu ni da zamislim, možda će biti puna skretanja i stranputica, ali verujem da će biti – jedinstvena. Gledajući unazad, jasno mi je kojom sam stazom koračala. Vidim svaku prepreku koju sam preskočila, svaki pad iz kog sam ustala i svaki osmeh koji me podsetio na to zašto se trudim.  

Ne mogu znati sve što me čeka, ali mogu obećati sebi da neću stati. Da ću ići napred, sa svim svojim nesigurnostima, ali i sa snovima. Jer život nije samo cilj, već i putovanje. A moja staza, kakva god bila, biće vredna, jer je - moja. 

                                                                                    Anđela Mirković IV-15