Sve aktuelnosti

ŠTA NAS ČEKA U FORENZICI – TRIBINA KOJA JE UČENIKE „IZULA IZ CIPELA“

U Hemiijsko-tehnološkoj školi održana je nesvakidašnja i prilično intenzivna tribina, pod nazivom „Šta nas čeka u forenzici?“, namenjena učenicima drugog razreda smera forenzički tehničar. Cilj tribine bio je jednostavan ali moćan – vršnjačka edukacija i motivacija učenika kojima trenutna faza školovanja deluje zbunjujuće. Organizator i moderator događaja bila je profesorka praktične nastave Andrijana Mitrović (čiji tekst u celosti prenosimo), dok su gosti bili maturanati sa istog smera, učenici odeljenja IV-9: Milica Vujović Bukvin, Jana Blagojević i Aleksandar Veličić, koji su sa mlađim kolegama podelili korisna iskustva i dali im savete za dalje školovanje. Tročasovno pažljivo slušanje učenika bez traženja pauze, bio je pravi pokazatelj impresije tribinom.

Rano iskustvo iz prve ruke: „Najpre smo mislili da smo promašili karijerni put i „protraćili“ četiri godine života...“

U otvorenom i hrabrom tonu, maturanti su podelili svoje utiske o početku školovanja. Nisu skrivali da je veliki broj učenika tokom prva dva razreda mislio da su napravili pogrešan izbor i da su razmatrali promenu škole. Previše hemije za njihov ukus i dominantno teorijski tip nastave iz forenzičkih predmeta, ostavljali su im prostor za sumnju i demotivaciju. Međutim, kada su ušli u drugu polovinu školovanja, shvatili su da te praktične vežbe ne bi mogli da rade bez kvalitetnog predznanja, bez obzira koliko im je izgledalo besmisleno. Iz najstručnijih predmeta dobili su prave stručnjake, policajce u penziji, od kojih su mnogo naučili na osnovu realnih iskustva sa uviđaja i vaspitanja da u forenzici nema mesta za „dosadu“ jer forenzičar mora biti svestran. „Ako je, na primer, u pitanju saobraćajna nesreća, forenzičar mora da zna bar nešto o automobilima i kvarovima. Ili, ako je neko otrovan kalijum cijanidom, ta informacija je beznačajna bez znanja iz hemije“ - objasnio je Aleksandar. „Bila sam na ivici popravnog. Nisu me interesovale ocene. Mislila sam da sam promašila smer… Ali kada sam se nakon duže zdravstvene poštede vratila, morala sam da nadoknadim sve. Učeći u kontinuitetu, shvatila sam da se predmeti prepliću i da šira slika ima smisla. Takođe, kada smo tokom jednog susreta sa učenicima iz Kruševca pričali na temu suvoparne strane obrazovanja, shvatili smo da mi zapravo imamo daleko bolju praksu od njih“ – podelila je Milica. „Plan i program za smer tehničar operativne forenzike jeste intenzivan, ali pruža odličnu osnovu za studiranje u tom pravcu. Na Fakultetu za bezbednost se pola ispita poklapa sa predmetima koje smo imali u školi, tako da je potrebna samo mala nadogradnja. U kontekstu kvalitetnog obrazovanja, pomenula bih situaciju sa blok nastave u Sremskoj Kamenici, gde nas je profesor ispitivao u okviru raznih studija slučaja. Tada je iz našeg odeljenja svaki učenik, pa čak i onaj najslabiji, znao sve!“ – dopunila je Jana.

Igra uma, miris formalina i lutka Suzana - najuzbudljiviji trenuci sa časova i terena

Na časovima praktične nastave i kriminologije nedužna Suzana trpi sve: ubode nožem, rane od metaka, udarce predmetima…U pitanju je lutka kojoj se katkad menjaju perike, ali ne i svrha – da verodostojno predstavi simulaciju zločina i uviđaja. Forenzički tehničari moraju da prikupe dokaze, odgonetnu šta se dogodilo i kojim redosledom. Dešava se da profesor napravi postavku mesta zločina sa raznim kontradiktornostima i učenicima postavi zadatak da otkriju šta tu nije u redu. Cilj ove vežbe je razvoj razmišljanja „izvan kutije“ jer izvršilac zločina može podmetnuti dokaze koji usmeravaju istragu u pogrešnom pravcu ili može biti teško shvatiti kako je nešto uradio. Kada se rade te igre uma, vreme stane. Nekad se dešava da svaki od desetine zaključaka ima neki nedostatak. Često se primenjuje gledanje dokumentaraca sa Netflix-a, da bi učenici uočili gde policija i forenzičari nisu dobro odradili svoj posao. Što se tiče iskustva van škole, posebno su istakli posetu Fakultetu za forenziku u Pečuju, gde su, kako kažu, najbolje doživeli izazove jednog forenzičara. Imali su priliku da pogledaju izolovane ljudske organe u fiksatorima tkiva i da eksponat drže u rukama. Međutim, nekim učenicima je to bilo jako neprijatno iskustvo,zbog čega su dobili mučninu, a nastavak možete pretpostaviti. Interesantan i važan podatak koji smo čuli je da vizuelna percepcija nije toliko strašna u poređenju sa neprijatnim mirisima sa kojima se forenzičari susreću.

„Ispod Mire sto đavola vire“ - veštine i osobine koje mora da poseduje forenzičar

Daleko od toga da forenzičar treba ima negativne osobine (kao što aludira poslovica), ali on mora da razmišlja onako kako je razmišljao počinilac u vreme zločina. Budući da je posao forenzičara prilično odgovoran i zahtevan, maturanti su upitani da navedu poželjne osobine i veštine jednog uspešnog forenzičara. Na osnovu iskustva iz prakse, naveli su sledeće: strpljenje, fokusiranost, istrajnost, radoznalost, analitično istraživačke veštine, kvalitetno predznanje, svestranost, logičko rasuđivanje, razmišljanje „izvan kutije“ i naravno, strast prema forenzici i detaljima. „Ne postoji nerešiv slučaj, samo loš uviđaj“ – u jednoj rečenici, zaokružila je Jana.

Od mangupluka do zrelosti – lična transformacija učenika na ovom smeru

Kada je od maturanata zatraženo da se prisete sebe po dolasku u školu i da naprave poređenje sa onim ko su sada, bili su zatečeni pitanjem i odreagovali spontano. Dramska scena u kojoj se Aleksandar krstio, Jana pravila gestove tipa „ne ponovilo se“, a Milica prevrtala očima, izazvala je nestrpljivost i pažnju kod mlađih učenika da čuju šta se desilo. Evo kako je to izgledalo. U početku su se svi međusobno trvili, pravili segregacije u malim grupama od tri, četiri učenika, ometali časove, kasnili sa odmora, zabušavali kad je trebalo da ostave telefone, tražili pauze i komfor, pratili obrasce ponašanja onog ko ne poštuje pravila... I tako do četvrtog razreda, kada su dobili šamar realnosti – „šta ćemo sada, kada smo pri kraju, a treba maturirati, upisati fakultet?...“ Počeli su da razmišljaju o svom ličnom interesu, a to je da se razviju i lično i profesionalno. Zato je u četvrtom razredu došlo do potpunog zaokreta u potrebama. Tako na primer, na odmor idu tek kada se završi posao, a ponekad se dešavalo i da tri časa ne naprave pauzu. Razumeli su zahteve posla jednog forenzičara, koji, ukoliko bi pravio pauzu tokom uviđaja kad mu se prohte, počinilac bi mogao da doda ili oduzme neke tragove. Dalje, nivo odgovornosti ove struke je ogroman, jer forenzičar na osnovu svoje analize može potpuno nevinu osobu da smesti iza rešetaka i uništi život čitavoj porodici, ali takođe mora i onoj drugoj strani da objasni šta se dogodilo, starajući se da zadovolji pravdu. „Na početku smo bili puni samopouzdanja jer nismo znali šta je to forenzika“ – objašnjavao je Aleksandar dok je crtao Daning-Krugerovu krivu, „a onda je to samopouzdanje počelo vremenom da opada, kada smo shvatili koliko ne znamo. Sada kada smo se dobro pripremili za maturu, možemo reći da smo u fazi svesnog znanja.“ Polako su počeli da gledaju svoj cilj i interes, što je dovelo do toga da se međusobno pomažu i preuzimaju ličnu odgovornost za svoje ponašanje. Savetovali su prisutnim učenicima da je jako važno da se okruže ljudima koji su ambiciozni ii pre svega dobri ljudi jer se uz takvo okruženje napreduje, dok ljubomoru treba potpuno izbaciti iz sebe. Umesto toga, treba da nađu način da jedni drugima budu doprinos, na obostrani interes i zadovoljstvo u druženju. Da je to istina, maturanti su potvrdili tokom tribine uvažavajući se međusobno i hvalivši onog drugog kako je dobar u određenim oblastima. Ova pozitivna transformacija se odrazila i na način kako se u četvrtom razredu profesori ophode prema njima – kao prema kolegama.

Poruka za buduće forenzičare

Maturanti su mlađima poručili da iskoriste svaku priliku – takmičenja, radionice, gostovanja – jer se upravo tada razvijaju najvažnije veštine: timski rad, javni nastup, rad pod pritiskom. Kako su istakli, jako je važno da se stalno izlazi iz zone komfora jer se tada stiče samopouzdanje zasnovano na rezultatima i sposobnostima. I za kraj, ponosnim tonom poručili su im da će zbog svoje struke biti jako poštovani i cenjeni, čak i više od policajaca jer nema uviđaja bez forenzičara. Na uviđaju, forenzičari su ti koji „vedre i oblače“. Ova tribina je još jedan dokaz da naša škola ne gradi samo stručnjake, već i ljude. Kroz iskrene ispovesti, savete i iskustva, stariji učenici su podstakli mlađe da veruju u svoj izbor i da učenje ne gledaju kao prepreku, već kao ulaznicu za svet odgovornosti, pravde i nauke.